IDILA

Dolasci u Beograd počeli su poslednjih godina da mi predstavljaju veliki problem zbog sve teže organizacije vremena uslijed želje i obaveze sa se vidim sa našim sugrađanima koji žive u srpskoj prijestonici.

PIŠE: Radomir NOVAKOVIĆ

Minulih decenija veliki broj Barana s kojima sam se družio i odrastao, preselilo se u Beograd i postalo je nemoguće održati kontakt sa svima. A želje nije nedostajalo...

Uoči beogradskog Sajma turizma koji sam posjetio na poziv druga Mikija Vukića i njegove agencije Alegra (u privatnom angažmanu, naglašavam ovo zbog zlih jezika), rodila se ideja da se sa svim našim sugrađanima u Beogradu vidimo u istom trenutku i na istom mjestu.

Izbor kluba Idila sam se nametnuo zbog epiteta koji ovaj kafić prati u Beogradu – zovu ga „ambasada Bara“. Predlog da se organizuje druženje Barana u Beogradu i svih Barana koji su radi da dođu na ovu feštu vlasnici „Idile“ Tori Tomić i Pajo Dragović dočekali su oduševljeno, a s istim žarom nam se pridružio i Vlado Mirković. Ostatak priče o organizaciji fešte koju smo nazvali „Barske noći u Beogradu“, je nezanimljiv osim u kontekstu traženja aranžmana za nekoliko naših gostiju, prije svega iz Mikijevog tima, koji nisu Barani.

Kako su u petak veče na druženje stigli samo predstavnici generacija koje su odrastale na „Kadicama“, „ Crvenoj plaži“, okupljale se ljeti do ponoći oko „Majmunskog ostrva“ čekajući hoće li se osloboditii sto na terasi MM-a ili Posejdona, a poslije ponoći jurili na provod u „Šansu“ ili „Papagaj“na Velikom pijesku, imali smo mali problem da objasnimo neupućenima ko su „Barani“ koji su stigli sa ekipom „Alegre“. Tako smo naše prijatelje i drage goste i gošće iz Tivta i Nikšića predstavili kao stanovnike živopisnih naselja barske opštine iz kojih nisu obožavali „Kadice“ i „Crvenu plažu“ kao mi.

Burna noć ličila je na vremeplov. Naročito kada se u Idilu pojavio Maćo, vlasnik „Šanse“u kojoj smo nekada osvitali, neko pijan, neko zalubljen a neko ljut ili umoran. Sve u skladu s godinama i „funkcijama“ koju nam je nosila noć.

Društvo u Idili bilo je živopisno kao i naša mladost u Baru. Bilo nas je svih branši od biznismena, ugostitelja, sportista, manekena, novinara do ljekara i univerzitetskih profesora. Da je kojim slučajem od gostiju kluba trebalo sastaviti fudbalski tim za utakmicu rekreativaca, imali bi šampionsku ekipu. Imena neću pominjati da nekog ne bih preskočio, a to bi za ovu priču bio najveći grijeh. Dovoljno je reći samo da bi u timu imali dva bivša centarfora Crvene zvezde...

Podjednako dobru, ako ne i bolju ekipu imali bi i za meč borilačkih sportova. Nešto slabije stajali bi sa košarkaškim timom, gdje nam je prosjek vadio Miki, ali smo taj „hendikep“ popravili koreografijom koju ćete vidjeti u foto galeriji. Dovoljno je da kažem da su konobarice u Idili te večeri bile obučene u majicama sa grbom KK Mornara. Feštu smo, inače, na insistiranje našeg prijatelja koji je predstavljao „sedmu silu“ u barskoj ambasadi u Beogradu, prebacili u petak da bi smo u subotu mogli skoncentrisano da gledamo meč Mornara sa Krkom u Sloveniji.

Osvrt na naše Baranke ostavio sam za kraj i biće kratak i, nadam se, njima ugodan: Ne mijenjaju se!

O finišu Barskih noći u Beogradu ću nekom drugom prilikom. Nezaboravno druženje pamtićemo kao i našu burnu mladost u Baru. Da skratim mojim omiljenim sloganom: Jednom Baranin, uvijek Baranin!