ss lisab

Prikradala se kao tišina vreloj avgustovskoj noći, kao sjenka vetra majskom prolećnom danu, dvadesetom, kao ubica svojoj bespomoćnoj žrtvi u predgrađu nekog megapolisa, kao oluja nad Atlantikom na kojem su brodovi samo bespomoćne ljuske oraha, kao smrt što vreba iz prikrajka da svojim srpom požanje znane i neznane, željne života i one kojima je svejedno. Prikradala mu se a da to nije ni slutio i možda je bilo prvi put da ga je izdao taj unutrašnji osećaj, kad nekom veruješ i ne sumnjaš u njega.

Dok je sedeo za stolom malog kafe-restorana na obali Atlantika, u jednom od lisabonskih predgrađa u slikovitom zalivu Mar de Paglia a sa radija se čula Stacey Kent i njena "Quiet nights of quiet stars", poseže za sećanjima i vrati se do studentskih dana u kojima nađe nju, kako bajkovita i mlada, obučena samo u želju i nadu u ostvarenje velikih snova, čeka da se on niotkud pojavi, uzme je za ruku i odvede daleko, gde su zvezde bliže i gde jače svetle. Odmota mu se čitav film i on se sneveseli osjetivši mučninu, osjetivši se kao izdajnik koji nikada i nije znao da je to bio.

Davno su im se putevi razišli. Ona je zakoračila na svoje zvezdane staze, on je ostao u zvezdanoj prašini asfalta prateći tramvajske šine koje su ga vrtele u krug, tražeći stanicu na kojoj bi se iskrcao i počeo ispočetka, u toj besmislenoj vožnji.

Dugo ništa o njoj nije znao. Niti je imao od koga da čuje. Živeo je nekim životom samotnjaka premda je uvek bio okružen gomilom ljudi. Nekada bi u mislima odlutao do zajedničkog stana, po navici obično u zoru, tiho se uvukao u krevet da je ne probudi i zaspao u nadi da je samo ružno sanjao i da će kada se probudi sve biti kao nekada. Ljubav ga je proganjala i doslovno mučila, no, da li je to bila ljubav ili samo njena avet? Ljubav ne proganja, valjda, ona voli, mislio je dok je čekao ono što je neizbežno, svoj poslednji ples, poslednji tango, jer ljubav, kao i ptice, umire pevajući.

Ispijajući svoje vino, skupo vino sa ukusom gorčine, razmišljao je o toj čarobnoj igri i pitao se hoće li znati, je li zaboravio korake, da li je spreman za njihov poslednji tango? Hoće li je prepoznati? Ipak, prošle su mnoge godine a ljudi se menjaju, sigurno to nije ona ista magična i bajkovita devojka puna neostvarenih želja i snova koji vise o šarenom nebu.

U tom razmišljanju, prišla je i sela za sto. Nije se mnogo promenila. Tek ovlaš. Ali ono što mu je upalo u oči bila je njoj neosobena šminka. Prećutao je to zapažanje i pozvao konobara. Njemu je, uprkos tome, bila jednako lepa.
Dok mu je pričala o svom životu vino je sve više dobijalo ukus gorčine a tlo se gubilo pod nogama, uprkos tome što je čvrsto sedeo na stolici. Ređala su se njena putovanja, od Ermitaža do Lisabona, a njemu su u glavi zvonila zvona, Notr Dama ili Patrijaršijskog dvora u Beogradu, bilo mu je svejedno. Čak i kada mu je rekla da joj uopšte nije nedostajao jer ga je sve vreme nosila sa sobom u srcu. Nije se raznežio niti joj je poverovao. Zapalio je ćutke svoju poslednju cigaru i naručio još jednu bocu tako kupujući vreme za ono što je neizbežno. On njoj nije imao bogznašta da kaže, a i to što je mislio sada je izgledalo malo i beznačajno naspram njenog uspešnog i bogatog života kakav sa njim nikad ne bi imala. Nebo koje je dosegla njemu beše nepoznato, stigao je svojevremeno samo do sedamnaestog sprata jednog oblakodera i odatle je do tada, a i nakon toga, najbolje video svet. Bilo je to svakako malo da hrani iluziju o jednoj davno umrloj ljubavi. Čak ni čitave decenije nedostajanja nisu bile u stanju da isprave ono što je jednom izgledalo kao nedorečeno. Sad, kad su reči bile potrebne, nije ih bilo. Tačnije, bile su mrtve i beznačajne. Prazne. Formalne.

I seti se svih pesnika čije pesme joj je govorio u uho dok bi zajednički pripremali njene ispite ili dok bi po celu noć vodili ljubav bez prestanka i kako je uživala u svemu tome, naročito u Preverovim minijaturama ili Jesenjinovim iskrenostima, Dučićevim toplinama...ali bile su to tuđe reči. Pogledi im se sretoše i njemu se fokus zadrža na kurvinjski našminkanim usnama. Ruke im se stopiše i jedva čujnim koracima nestaše u noć, provlačeći se uskim ulicama do prostranog i svetlog apartmana koji je gledao na Atlantik s kojeg je dopirala svežina majske noći. Dok je otključavao vrata sinu mu ideja i čim su ušli on nasu vino u dve čaše i priđe laptopu, svom jedinom saputniku u koji je stala sva njegova zaostavština, kao što bi nekad spakovao sve u jedan kofer, i pronađe "Reflejo de luna", pusti je i pruži ruku prema njoj. Kao u magnovenju ređali su se koraci i dok su igrali svoju poslednju igru, svoj poslednji tango, svoju labudovu pesmu, oboje su znali da se više nikada neće sresti.

Praznile su se i punile čaše, tango je išao na ripit, čaršafi se gužvali i kvasili a svežina je neprestano ulazila u sobu. Opijeni prošlošću i vinom zaspali su isprepletenih tijela iz kojih je isparavala slatkasto-gorka tečnost.

Kada se probudio bilo je skoro podne. Otvarajući oči osjeti hladnu prazninu sobe i sunce koje pokušava da uđe zahvaljujući vetru koji pomera zavesu. Ustade i u par koraka navuče nešto na sebe, spusti se do ulice i uđe u žuti tramvaj, prvi koji je naišao. Ionako mu je bilo svejedno, već dugo tumara bez cilja. U Saint Joustu elevador la bica 28 (tramvaju) koji se spuštao s Bayru Altu do Trga Rossio, i kasnije do crkve Karmu iz XIV veka, mladi su se ljubili ne obraćajući pažnju na svet oko sebe i to ga podseti na njegove godine i kako je isto to sa njom radio nekada davno ne obazirući se ni na šta, vođen ljubavlju. Siđe na trgu Rossio, kupi cigare i uđe u prvi kafe. Naruči kafu i dok je fado tihim zvukom bojao prostor malenog kafea, s olakšanjem povuče svoj prvi dim tog dana.

Proteže noge do reke Tejo, uhvati malo vazduha i širokim lukom kroz park Mirador de Santa Lucia vrati se pešice u apartman. Znao je da mora napustiti "sigurnu luku" kako bi Lisabon zvučao na našem jeziku, i da ga večeras čeka Estaçao de Rossio, glavna železnička stanica. Krenu mirnim korakom ne osvrćući se iako je imao osećaj da ga neko prati. Uđe u voz i sede u kupe na sedište s brojem trinaest. Nije bilo nikoga unutra i on otvori prozor i zapali cigaru čekajući da voz krene. Kao kroz maglu čuo je pištaljku dok iza njega ostajahu pejzaži. Čuo se samo huk lokomotive.

Posljednje vijesti

Thumbnail Sve vrste goriva poskupile su od danas  saopšteno je iz Ministarstva ekonomije.
Više u kategorijama: Info  Obale  Info  

opstina bar 2

Jedro 320x250

cerovo

turisticka organizacija bar

kalamper

baneb novi

vodovod bar

JPMD 320

komunalno

Luka Bar unutrašnji baner

regionalni vodovod novi

rvcg

AD Marina Logo

ave tours 1

Klime Baković

djokic

Logo MPF

tobar