Nekazano piše:

Međunarodno udruženje književnih stvaralaca i umjetnika Nekazano iz Bara odavno je prepoznato kao udruženje gdje se njeguje lijepa riječ o ljubavi, a odnedavno se govori da je Nekazano rasadnik ljubavi. Međunarodni festival ljubavne poezije pod imenom „Pjesnik - Svetionik“ već sedam godina prepoznat je u regionu, ali i šire, kao mjesto dobre energije i prijateljstva. Mjesto gdje se ljubav njeguje i širi.

Od prošle godine, sa razlogom. Naime, na prošlom festivalu upoznali su se dvoje mladih koji su, u potrazi za srodnom dušom, pronašli ljubav. U pitanju su Dinko Osmančević, pjesnik i aforističar iz Banja Luke, i pjesnikinja Maja Đukanović iz Čačka. Sreli su se, zaljubili, a ove godine na Sedmom međunarodnom festivalu ljubavne poezije „Pjesnik – Svetionik“ pojavili su se kao muž i žena, na radost svih njihovih prijatelja, pa i onih koji ih nisu znali.

Ljubav se rodila u gradu pod Rumijom, pa je ovo bio razlog da razgovaramo s ovim, i dalje zaljubljenim, bračnim parom. 

Kako ste se vas dvoje, prošle godine, uopšte pojavili na festivalu Pjesnik svetionik?

Maja: Godinama, tačnije i više od jedne decenije, letujem u Baru i okolini. Tako da Bar smatram svojim gradom, jer sam ga ne samo upoznala, već i toliko zavolela da bih rado i živela u ovom gradu kada bi mi se ukazala prilika. Inače, volim Crnu Goru. Da li zbog mog devojačkog prezimena i tih dalekih korena koji su verovatno crnogorski, tek ne da samo volim primorje, kojim sam oduševljena, već volim i unutrašnjost Crne Gore, njenu istoriju, kulturno istorijske znamenitosti. Kao i prirodu, njen ponegde surov krajolik, ali opet topao i srcu drag. Ipak, do prošle godine nisam znala za Međunarodni festival ljubavne poezije Pesnik svetionik. Boravila sam u Sutomoru, u okviru projekta Umetničke kolonije, koju organizuje Udruženje radnika i umetnika Srbije i Crne Gore sa sedištem u Gornjem Milanovcu. Deo te kolonije bio je i moj književni klub Dragoslav Grbić iz Čačka. Tih dana, imale smo više aktivnosti. Nas tri iz Čačka, predsednica kluba Radmila Rubaković, Olgica Lazović i ja, zajedno sa Magdom Đorđević iz Knića, imale smo književno veče u Danilovgradu, kao i gostovanje u Podgorici kod duboresca i poznatog maketara Dragana Markovića. Na kraju smo uspostavile kontakt i sa Međunarodnim udruženjem književnih stvaralaca i umjetnika Nekazano iz Bara, tačnije sa predsednikom Labudom Lončarem, a par dana kasnije i održali zajedničko književno veče i druženje, u Zagražđu na kojem su učešće uzele i pesnikinje iz Loznice Zorka Tošić i Nevenka Kokanović. Tada nas je Lončar pozvao da budemo gosti festivala Pjesnik svetionik koji je koliko sutra ili prekosutra trebalo da počne. Sa zadovoljstvom smo prihavtile njegov poziv i mogućnost da pesnicima iz regiona predstavimo i našu poeziju.

Dinko: Za Nekazano i Labuda Lončara sam saznao od moje, a sada naše, dugogodišnje prijateljice iz Prnjavora, Biljane Kitić Čakar, koja je i jedan od osnivača udruženja Nekazano. Rekla mi je da je Udruženje zaista aktivno, da štampaju kvalitetan književni časopis sa kojim sarađuju velika književna imena Zapadnog Balkana, pa i šire, a da svake godine Nekazano organizuje festival Pjesnik svetionik. Toplo mi je preporučila saradnju sa Labudom, za koga će se pokazati da je u stvari spiritus movens ovog festivala. Prošle godine, po treći put moja pjesma je ušla u festivalsku zbirku na konkursu, ali nikada nisam bio na festivalu. Čvrsto sam odlučio da ću 2023. doći u Bar i ispraviti propušteno. Iskreno, do prvog susreta, za mene je Bar bio samo jedna velika luka. Tek kada sam došao, uvjerio sm se u svu ljepotu ovog grada i okoline, u taj konglomerat kultura koje se ovde dodiruju i prožimaju, od Starog Bara živopisne orjentalne varoši, pa stare masline, do modernog grada i impozantne crkve, Hrama Jovana Vladimira, treće najveće pravoslavne bogomolje na svijetu. Ipak, moj dolazak pratila je neizvijesnost oko slobodnih dana na poslu, tako da sam u zadnji čas krenuo. Onda, kasnio mi je autobus, vozio sam se više od deset sati do Budve i još sat do Bara. Pa ipak, već gotovo na ulasku u Crnu Goru, imao sam veličanstven prizor Prevlake i ulaza u Boku Kotorsku, uživao sam kasnije i u pogledu na sva mjesta duž puta, tako da sam zaboravio i na umor i na sve drugo.

Kada ste se i kako sreli i upoznali?

Maja: Učesnici i gosti festivala okupili su se 8. septembra pre podne u restoranu u okviru Hrama svetog Jovana Vladimira, odakle smo otišli u obilazak Starog Bara i Stare masline. Za Staru maslinu, koja pamti vekove, čak i milenijum, postoji verovanje da se obiđe oko nje i zaželi neka želja. Ja sam to tada i učinila i, u poverenju, ta želja mi se i ispunila. Po povratku iz Starog Bara, a u vremenu do ručka, Rada, Magda i Olgica i ja, prošetale smo do Dvorca kralja Nikole, a u obližnjem parku, družile smo se i sa pesnikinjom Silvanom Jovanović iz Zaječara, koja već godinama živi u Velikoj Kladuši, u Bosni i Hercegovini. Onda smo se vratile u restoran. Na meniju je bila riba, kojom sam se oduševila, a nakon ručka telefonom sam snimala zlatne kupole predivnog Hrama i uživala u veličanstvenom prizoru. Onda me je svojim zvonkim glasom prenula Silvana Jovanović i pozvala da se upoznam sa nekim njenim prijateljem iz Banjaluke, aforističarem, te da mu odrecitujem svoju satiričnu pesmu kojom je ona bila oduševljena u parku. U prvi mah sam odbila, rekla da ne mogu jer snimam, ali onda mi se javio neki glas i rekao da odem i da se upoznam sa njim te da mu recitujem. Inače, bila sam ga primetila kada je stigao u restoran, već na kraju ručka i odmah sam bila uverena da je Bosanac.

Dinko: Kada sam najzad stigao u Bar, bilo je blizu podne. Već sam kasnio na okupljanje, pa sam otišao u banku da zamijenim novac. U redu, pred bankom, na mobilnom telefonu čovjeka ispred mene, odgledao sam dobar dio košarkaške utakmice Srbija – Kanada, sa Svjetskog prvenstva u košarci, ali sam bio zatečen u banci kada su mi rekli da ne mijenjaju bosansku, kao ni većinu drugih valuta. Ipak sam uspio zamijeniti marke u eure, na obližnjoj pijaci, kao i pronaći svoj smještaj u Šušnju. Uz plažu i more, prošetao sam do Dvorca kralja Nikole, a onda i do restorana u Hramu. Na festivalu, od svih prisutnih, a bilo ih je gotovo osamdeset, kroz prepisku sam znao Labuda Lončara, a lično Vojina Trivunovića, mog sugrađanina, i Silvanu iz Velike Kladuše. Silvana mi je rekla da se umorila i da će propustiti odlazak na svetionik i samo otvaranje festivala, da bi mogla prisustvovati večernjim aktivnostima, ali da želi da me upozna sa jednom vedrom i duhovitom Čačankom kojom je bila oduševljena. Onda se odnekud pojavila ženica sa šeširićem, u lepršavoj haljinici, nasmijana i vedra i čitala mi smoju pjesmu. Puno se i sama smijala, a meni je bila tako ljupka i mila i kao melem na sav umor dugog putovanja i peripetija koje su me pratile. Dakle, prva osoba koju sam upoznao na festivalu Pjesnik svetionik, devet mjeseci kasnije, postala je moja supruga. I večernji program odlično organizovane manifestacije pratili smo zajedno, ali još uvijek je to sve bilo drugarski.

Kada i kako ste se prepoznali i shvatili da među vama ima nečega.

Maja: Trećeg dana festivala, organizovan je izlet u manastir Ribnjak, koji se nalazi devet kilometara od Bara, na živopisnom mestu. Radi se o nekadašnjem metohu manastira Ostrog. Danas je to samostalni manastir čiji iguman je otac Prokopije, veoma strog čovek, ali čovek divne duše. Prokopije je inače školski drug našeg domaćina, Labuda Lončara. Iguman nas je bratski dočekao, pozvao na kafu, onda i na ručak. Posle smo obišli manastirsku crkvu Svetog Petra i Pavla, krstionicu, kao i crkvu posvećenu Svetom Vasiliju Ostroškom na obližnjem vrhu, a kojoj se može prići samo uskom, strmom stazicom. Imala sam veliku duhovnu potrebu da svoj unutrašnji mir pronađem i osnažim. A sam manastir odiše jednim posebnim mirom, nečim što se retko gde danas susreće. Meni je veoma teško pao razvod braka, tri godine ranije, i to je donelo niz turbulencija u mom životu. Moj bivši muž je dobar čovek, ali jednostavno, nismo bili jedno za drugo. Tu moju bol i nemir niko nije primećivao, vešto sam to skrivala svojom razigranošću. Za sve sam bila mali, veseli zvrk, niko nije dublje pronikao u moju dušu. Niko, sem jedne osobe, čoveka koji me je gledao drugačijim očima i koji me je brzo pročitao, moju suštinu. To je čovek sa kojim sada živim i delim dobro i zlo. I upravo tu, na tom svetom mestu, mi smo se bez puno reči prepoznali. Iako Dinko nije pripadnik Srpske pravoslavne crkve, mislim da nas je sam Vasilije Ostroški spojio. Kada smo kasnije birali datum za naše venčanje, sasvim slučajno, mada verujem da ništa nije slučajno, podesilo se da to bude 12. maj ove godine, upravo na praznik Svetog Vasilija Ostroškog.

Dinko: Crkva Sv. Vasilija nalazi se na vrhu, nekadašnjoj graničnoj osmatračnici Turske imerije i Austrugarskog carstva. Takve osmatračnice nizale su se jedna do druge na vrhovima i na optičkoj vidljivosti. I upravo je crnogorska vojska, gotovo bez veće borbe, zauzela tu osmatračnicu. Samom knjazu Nikoli, na tom mjestu, po predanju, ukazao se veliki svetitelj, Vasilije Ostroški i saopštio mu da će oko Božića crnogorska vojska ući u Bar. Tako se i desilo, Crna Gora je kod Bara dobila svoj prvi izlaz na more, a na ovom vrhu, u znak zahvalnosti, crnogorski knjaz, kasniji kralj, podigao je crkvu. Od crkve Svetog Vasilija Ostroškog pruža se fantastičan pogled, imate Bar na dlanu, more, okolne planine, stari put za Virpazar. A sam manastir, nešto ispod crkve, zaista odiše jednim čistim duhovnim mirom. I voda iz bunara je nešto što osvježava i tijelo i dušu. A, i moja duša je bila ranjena. Prije, sada već petnaest godina, nakon teške bolesti, preminula je moja nevjenčana supruga. To je ostavilo duboku ranu u meni. Ne, nisam živio u celibatu sve te godine, koje su se nizale, ali nisam ni našao osobu za sebe sa kojom bih dijelio budućnost... Otac Prokopije je divan čovjek iskrenog zagrljaja koji odlično čita ljude. I ne čudi da sam na mjestu jednog potpunog mira mogao osjetiti nemir jedne osobe koja mi se dopala i kao čovjek i kao žena, naravno riječ je o mojoj Maji. A, sve je među nama čitavo to vrijeme bilo nevino i čisto.

Nakon festivala pretpostavljamoo da ste nastavili kontakte?

Maja: Da, postali smo najpre fejsbuk prijatelji. Neko je nekom poslao zahtev, ko je bio prvi, to više ne znamo. Počeli smo da se dopisujemo, da se upoznajemo mnogo više i mnogo dublje. Dinko je ubrzo objavio tekst u Nezavisnim novinama o festivalu Pjesnik svetionik. Detaljno je izvestio o svim dešavanjima tokom tri dana festivala, o odličnoj organizaciji i divnom druženju i mnogim iskrenim prijateljstvima koja su tu sklopljena, ali i o divnim domaćinima, o Labudu Lončaru, Gordani Srećković, Goranu Radičeviću, Mladenu Baboviću i Stevanu Stijoviću koji nisu žalili ni truda, pa čak ni novaca da bi ovaj festival uspeo. Bilo je to šesto festivalsko izdanje. A mi smo nastavili naša virtuelna druženja na fejsu koja su trajala satima i satima, svakog dana, a činilo se da smo tek nekoliko minuta zajedno. Onda me je Dinko iznenadio i obradovao svojom skandinavkom, takođe u Nezavisnim novinama, u kojoj sam ja bila glavno rešenje, sve sa mojom slikom. (Pesnikinja sa slike i njen grad.) Shvatila sam da se među nama dešava mnogo više od običnog prijateljstva. Moj književni klub, pozvao je Dinka na Međunarodne susrete pesnika u obližnjim čuvenim Mrčajevcima. Ali nismo uspele obezbediti novac za njegov hotelski smeštaj, pa sam ga pozvala da bude moj gost, u mom stanu. Takođe, organizovala sam i njegovo veče humora i satire u Čačku, a članovi kluba Dragoslav Grbić su nastupali kao gosti. Pokazalo se kao izuzetno uspešno veče, puno aforizama, smeha, lepe poezije, ali i muzike i pesme.

Dinko: Neki parovi su rođeni jedno za drugo, samo je potrebno da se pronađu. Mi smo se, smijem komotno reći, pronašli upravo u Baru i prepoznali u Ribnjaku. Koliko smo povezani govori i to da gotovo jedno drugom čitamo i misli. Dešavalo se da istu rečenicu istovremeno napišemo jedno drugome, već na početku naše veze, a bez nekog povoda. I to ne jednom. Takođe, mnoga interesovanja i shvatanja su nam slična ili ista. Slično procjenjujemo ljude... A naravno da smo ostali u kontaktu nakon Pjesnika svetionika. Moram vam i ovo ispričati, prije mog prvog dolaska u Čačak, Maja mi je pomenula svoju školsku drugaricu, koja sada živi u Banjaluci, a kojoj bi ona kao trebala donijeti neka njena dokumenta iz čačanske gimnazije. Na kraju, pošto ta njena drugarica radi u opštini, i sada je to naša (Majina) vjenčana kuma Radmila Miljković, Maja joj jeste donijela dokumenta, ali svoja. Moj prvi dolazak u Čačak desio se mjesec i po dana nakon festivala u Baru. Uvijek ću pamtiti naš čvrst i dug zagrljaj na autobuskoj stanici, gdje me je dočekala. Ali, i da se u prvo vrijeme malo stidila, kao kakva djevojčica. Onda sam izvadio prsten i postavio joj jedno pitanje, tako da smo se vjerili 21. oktobra prošle godine. Možda se čini da nam se sve dešavalo brzo, ali valjda smo do sada previše vremena potrošili, pa smo se malo i morali ubrzati.

Na ovogodišnji festival "Pjesnik - Svetionik" 7 došli ste kao muž i žena.

Maja: Naš život od 21. oktobra prošle godine odvija se na relacijama Banjaluka – Čačak, malo je on boravio u Čačku, malo ja u Banjaluci. Ipak, zbog posla prevagnula je Banjaluka, koja me donekle podseća na moj voljeni Bar, široki bulevari, puno zelenila i svetlosti. Brzo sam se navikla i prihvatila novu sredinu, kao i ona mene, ali se ne odričemo ni Čačka. Zaista je velika ljubav među nama, a ljubav je nešto što će premostiti i ono naizgled nepremostivo. Pored ljubavi, u našoj kući je uvek mnogo smeha, a to vam je tako kad ste udati za aforističara. Nekada me i stomak zaboli koliko me Dinko zna zasmejavati. Ove godine, na festival smo došli kao supružnici, da se podsetimo na prošlu godinu, ali i da uživamo u festivalu i drugim književnim aktivnostima u Crnoj Gori. Domaćini su nam ukazali posebnu čast, naročito zadnje večeri, ističući nas kao nešto posebno, posebno lepo što se desilo u Baru na festivalu ljubavne poezije Pesnik svetionik.

Dinko: Maja je sve rekla, samo bih dodao da ovakvi festivali obnavljaju mostove prijateljstava među ljudima koji dolaze iz svih država Zapadnog Balkana, ali da smo upravo Maja i ja dali potpuni značaj i vrijednost festivala u Baru. Ova naša gotovo pa filmska priča o dvoje ljudi, potpunih stranaca, iz dvije države i iz naroda opterećenih istorijskim bremenom, kojima ljubav postane jedino oružje i vodilja u životu, sigurno će se prepričavati još godinama na narednim izdanjima festivala. A mi, mi ćemo se uvijek vraćati našem Baru, bilo samo nas dvoje ili možda i više, tek, uvijek ćemo na svom putu nositi pancir ljubavi.

Život piše romane. I raduje nas da je jedan roman uspješno i sa sjajnim krajem završen. Maji i Dinku želimo puno sreće u životu sa nadom da neće zaboraviti na Bar i Nekazano a nadamo se da će se i ubbuduće dešavati ovakvi hepiendi u Baru, gradui pod Rumijom. Jer Bar je stvoren za ostvarenje snova. Nekazano sa nestrpljenjem očekuje sledeći festival sa nadom da će ovakvi sudbinski obrti postati praksa.

Nekazano – kazuje ljubav!