Loše spavam u ovom periodu godine.

Budim se po noći, pušim, ne mogu do zore da zaspim. Onda ujutro produžim, i to ponekad baš dobro. I sinoć sam ustajao nekoliko puta, ganjao duhove kroz kuću, ništa.

Piše: Mišo Škuletić

Valjda me zbog toga jutros prepalo zvono na vratima. Izgleda da sam bio dobro utvrdio, a ovo prokleto zvono je kao u vatrogasnoj stanici. Dok sam bauljao ka vratima, sjetih se da je subota i da subotom ujutro čika Mile svrati na kafu. Čika Mile je komšija iz drugog ulaza, fin gospodin, vojno lice u penziji. Jako vaspitan i bistar iako je u poznim godinama.
Upoznali smo se tako što sam mu jednom pomogao da poguramo njegovog stojadina koji tog jutra baš nije imao namjeru da upali. Napravili smo čitav krug oko zgrade gurajući nekadašnji ponos kragujevačke fabrike, dok na kraju nije odlučio da ipak upali, poslavši mi u lice dim koji je skupljao još od ’79 .

Psujući sam otišao kući da se umijem, a čika Mile je išao iza mene, izvinjavajući se kao da je on kriv. Ispratio me do vrata od stana, i nekako mi je bilo užasno da ga tu ostavim, tim prije što sam osjećao njegovu nelagodu. Pozvao sam ga unutra da mu skuvam kafu, i on je polako, snebivajući se ušao. To je bila neka davna subota ujutro, i od tada čika Mile svrati svake subote izjutra. Naravno, kad ja nisam na svojim putovanjima.

Tako je bilo i ove subote, samo što sam se prepao kao od samog đavola jer, mora da sam u tom momentu sanjao one duhove... ali nema veze, uhvatiću ja njih već jednom. Pokušavajući da dođem sebi rekoh mu da sjedne, a ja ću staviti kafu. Sjeo sam za sto i stavio šolje sa kafom ispred nas; ispred njega njegovu crvenu, a ispred mene bijelu sa ugraviranim likom Josipa Broza. Prvi put kad sam mu ponudio moju šolju odmahnuo je ne krijući nezadovoljstvo. Kasnije sam saznao da smatra da ih je Maršal izdao i ostavio na cjedilu. Kaže da je ostavio iza sebe bagru, nesposobne i strane plaćenike koji su sve ovo zakuvali i nestali.

O, da, raspravljali smo o tome bezbroj puta; vadili razne dokumentacije, dokaze, knjige ali nikad nismo prešli granicu zdrave razmjene argumenata...mogla bi većina današnjih foteljaša i kvazi-intelektualaca mnogo toga da nauče od čika Mileta. Iako je penziju dočekao kao zastavnik koji je odgovoran za rad kantine u kasarni, mislim da posjeduje neuporedivo više kvalitetnog znanja od “odgovornih“ u blindiranim automobilima.
- Čika Mile, kakve su ti to novine? začudio sam se jer ga prvi put za sve ovo vrijeme vidim sa novinama.
- Uzeo sam oglase, treba nešto da pogledam.
- Ahaaa, uzviknuh, konačno ste odlučili da prodate onog oldtajmera, pa sad ispitujete tržište.
- Samo se ti sprdaj na moj račun! Rekao sam ti da taj neće niko voziti dok sam ja živ, idem s njim u grob.
- Pa, ni ovako ga niko ne vozi, stoji još od ljetos na parkingu, -nisam imao namjeru da popustim
- Mali, ti si jutros dobro raspoložen, da nemaš nešto da mi kažeš?...pogleda me mrdajući obrvama, lukavi, stari zastavnik prve klase, ekspert za prebacivanje lopte u tuđi šesnaesterac.
- Nego, ne reče mi šta će ti oglasi?
- Znaš, onaj sin od bratanića, spominjao sam ti ga. E, pa konkurisao je za jedno radno mjesto, u nekoj radio stanici... rekli su mu da će se javiti, i na kraju mu javili da je prekvalifikovan. On zavrsio elektro-fakultet, a njima trebao nek pomoćnii tehničar. I, zamisli, kaže on da zna to i da ima iskustva jer je to isto radio na prethodnom poslu i da nije nikakav problem jer on samo hoće da radi I uči. Kažu, nemoćni smo, već smo primili tehničara. “Ma, do moga, nemoćni“ uzviknu Mile, vidno uznemiren. „Sve je to bagra, ološ. Namještaju oglase, primaju glasače, nosioce zastava, poltrone...“
- Dobro, smiri se, nemoj da te srce o'kine ovdje, da sad još moram u urgentni da te nosim. I, sve si mi rekao ali mi još ne objasni što će ti oglasi?
- E pa, odlučio sam da uzmem stvari u svoje ruke i sad ću ja da mu nađem posao.
- Pa u oglasima?
- Da.
Nekako mi ga je bilo žao, nisam htio da mu kvarim jutro. Pustiću ga da ide kući, stavi ručak da se kuva, uzme naočare, i počne da lista oglase, sve do poslednjeg. Najbolje što će pronaći ove, kao i svih ostalih subota će biti; Potreban menadžer hrane I pića renomiranom Resto-Baru. Šta god to značilo...
- Nego, da ne bi nasuo po jednog onog Skendrbega, da popijemo uz ovu kafu pa da idemo za svojim poslom? Pogleda me I pokaza prstom ka polici sa pićem. – Naravno, zadovoljstvo mi je...
Tako smo u miru, počeli jednu sasvim običnu subotu, uživajući u neponovljivom ukusu Skenderbega, svak sa svojim mislima. Čika Mile i ja...veterani oštećeni socijalizmom, koje je Maršal iznevjerio jer je pred kraj bio meka srca i iza sebe ostavio bagru, ološ, vjerske fanatike i strane plaćenike, u ovoj zemlji u kojoj ne možeš da nađeš posao ako si prekvalifikovan, pismen, obrazovan, nezavisan, vaspitan...normalan.
A , ako ga sasvim slučajno nađeš, računaj da si dosegao vjerovatnoću da je Halejeva kometa “okrenula” vanredni krug I pogodila baš tebe…