Priča sa lijepim krajem...
U naš komšiluk je donet kao malo štene. Nabavila ga je porodica radi djece kao ljubimca.
Kad je malo porastao, a kapija bila stalno otvorena izašao je i na magistrali su ga udarila kola. Ja i još jedna komšinica smo ga donijele u kartonskoj kutiji kući. Bio je u strašnim bolovima.
Gazda ga je ostavio kod kućice u dvorište i nije ga odvodio kod veta. Svraćale smo da mu dodamo vode i hrane, činije su mnogo puta bile prazne. Sam se vukao do hrane i vode, a onda je ustao - oporavio se.
Opet je bio pušten i mogao je da ide gde hoće... vraćao se kući uvjek ali bio je više po ulici. Hranili smo ga svi - od obližnje kafane do komšiluka. Dolazio je umiljat kod svih na porciju hrane i maženja.
Nakon par godina vlasnik psa Ljuba kupuju kuću i seli se, ali Ljuba ne odvode - ostavljaju ga na ulicu. Kuća u kojoj su živeli - zatvorena kapija, ne može više u svoju kućicu...
Tako već 3- 4 godine on je ničiji.
Od tada sam ga zvala u dvorište da udje , jede, pomazi se, a onda ode na ulicu da leži,čeka ...
A onda je počeo sve više da ostaje kod nas u dvorište - sve više i sve duže...
Nažalost, kola su ga opet udarila, nije ga bilo par dana.
Tražila sam ga, nigde ga nije bilo. A onda se nekako dovukao u ranama i zatvorenog oka. Lečili smo ga i pas Ljubo je opet bio onaj stari.
Sada je stalno u mom dvorištu , al voli da ode i na ulicu.
Otvorio se azil. Ako ga neko prijavi, ne vole svi pse, ode dobrica pas Ljubo u azil.
I stoga pas Ljubo, postade moj - naš i Jagin u kući Plamenca – Sutomore.
