Napisano spičanskim dijalektom

Bilo je to u storo doba, u vaktile, u ono brijeme kad se zviždalo na murine i kad se u ribu odilo ošćom.

Brvačani nijesu mlogo ribali, ele od velike rabote kroz džardine nijesu imali keda. U ribanje se odilo kad bi se počinulo od rabote ali nedjeljom. Uzmi sobom oni toć od soljenijak srdelak, one kršljušti i drobčiće i mašaj po malo u vodu. Kurenat ga ponese pa ribe čuju i kupe se. Teke cukne diž´ tršljaku. Ufati se crnac, pijorka, zubatac kadikad orada. A tu, už njik su se fatale djustre, šparice, po koja smokvica i glavoč. Škorpid je davao posebnu slast u pulaćiju. Kad se dopraji salamura moralo se loviti mame. Dan ali dva ranije se u česovu teneću staji pijeska i malo morske vode. Ulove se bruburaci, ispod kršak račići, gliste i črvi, pa ujutro zorom na brumanje. Stučeš one bruburake i mašaš po malo u vodu da ribe dodju. Najčešće se lovilo Na dubine i na Stari Ratac. Ljeti se moglo i tu pod Jelimovo ufatiti levrek ali skakajica u Vranšticu. Ma je Milo Ivo, za vrijeme Austrije, platio globu od 15 fiorina. Podje da lovi ribe u Brvačku rijeku, a beše bome došo befel da je to zabranjeno.

Matija je, još kaji dijete, volio da sluša što su kažovali stari ribari: kako udaraju ukljati Na dubine i kako se murina lovi. Pamtio je svaku riječ i upijao nauk o ribanju. Kad se ukljat iz mora izvadi on se cio nakosterši, reko bi velji patakun. Za trbuk ga je nezgodno ufatiti ele se odmah obrne pa sa onom 3 ali 4 bodljom na arbat ubode. A murina se lovi najbolje na mutežinu - male od 3 kvarta od kila ali i ćepanike do 3 kila. Udica za murinu se zapinje za jaki špag, a na drugi kraj špaga naprajiti ručicu, da se može dobro držati. Tedara staji na velju udicu jednu molu ribu. Ona vidi mamu, zaleti se kaji strijela i ...čap! Treba bit´ brz i špag u oni momenat povući. Ako se ufati repom za kam, nema sile da je izvadiš. Ona je žilava, 9 dušak u nju! Sve ćeš okinuti i ostati bez ribe. A može se loviti i ošćom, samo se mora odmah, u minute, pasati na pijesak da je tučeš u glavu.

Pamti se, kako je Jakob Mogila ulovio na Maljevik murinu od 8 kila!

„Ali gof“, vikali su storizi, udarajući šakom po koljenu,“ to je riba mimo svekolike ribe!“ Lovi se kad dodju murve i kad je žuka u cvijeće. On je riba od pučine a u to doba se mrijesti pa pliva pokraj kraja. Na gofa se odilo „na čekanje“. Više putik čekaš badijov. On je lukav i operzan. Nije to smetoština kaji lica pa da se može kako godj ufatiti. Gof je borac, ne daje se! Jak je, naročito u oni prvi momenat. Može povuć i ošće u dubine. Ako ne utekne odmah, on poslije kala, pa se može lakše iz mora izvaditi. Njekizi što su ga lovili na tunju, oćahu se raskubovati š njim uroma. Poslije ga izvade jadnoga, na pola krepanoga, njega - cara od dubinak dubinskijah. Da ga je žalosno pogledati.

Matija je lovio najčešće tršljakom od kraja, ali od kakvoga veljega kama na Stari Ratac. Ma je imao merak da podje na gofove. Optao je oni kam, prije vode na Črmanj. Lovili su tu i Brvačani i Šušanjani. Brvačani ga zvahu Ostri-kam a Šušanjani Kumaj-kam. Od njega se jedan dio, jedna pijanura nadnosi nad vodom. A naspram njega je put pučine jedan manji kam, pa je voda medju njima kaji u tunel. „Eeeeh kada bi tu uljego“ mislio je „lasno bi ga bilo ufatiti“. Od podvodnog dijela onoga kama ima još jedna seka, pa je onda more čisto. A otolen vidi dobro dati dva metra ispred sebe. Trebalo je čekati ako tudijera pasa. Učinio je dvije rupe u oni kam i u njega klakom zalio jedno polukružno goždje. Taman da za njega može vezati konop od ošća. Ako bi kojim slučajem riba povukla a ruka izdala, da ne može da utekne i da mu ošce ne ponese. Sve gledaše ge bi mogao ugaziti, da mu noga ne spuzne. Lele, koliko putik mu je to na pamet dolazilo, doklen je sjedjao na ono goždje i brumao.

Fala Bogu, kako čeku neki puta u pamet dodje što da čini. Jeli slučaj ali prikaženje, to mi ne možemo znati. Toga jutra diže se Matija u cik zore i pasa put Ostroga kama. Nije uzeo sobom nikoga, da se ne čini gulamija. Ele riba čuje pa bježi .

Beše bonaca, more valdižaje, cibro, kaji ulje u pjat. Znavao je više svaku stopu i svaki kršic. Veza ošće i staše atento. Čekao ga je. Sivkasta, glatka površina vode je varala. „Jesu li ono, zaboga, ali mi se usumpaje? Nene, ne“. Keli u jedna doba ima što i da vidi: e´o gofetina od metra! „Bože mi pomozi ! “ dodje mu u pamet. Kila mu se učinje u grlo, srce buši, baekti mu u uva. Pretvorio se u oko i ruku. Nije osjećao ništa osim desne šake, čogrljave od žuljeva i drača koje su se ko zna kada zabile u otvrčalu kožu. Njome je čvrsto držao ošće. Sada mu je smetalo što ga bolje ne osjeća. Pusti čičalji! Očiju zakovanih za ribu, nije disao i kad mu se primakla toliko da je jasno mogao da je vidi ... fis! Jednim munjevitim, snažnim pokretom mašio je ošće. Zbori se da mu je onoga trena kazao: „E seda nećeš nazad!“

Pogodio ga je tačno za vrat, u liniju koja spaja krajeve škrga. Oni gof se samo protreso. Nikakve muke š njim nije imao.

Utovario je na tovara ribu i ošće i svekoliko što beše uzeo sobom. Putom se razabra. Sve se obrtaše put onoga gofa i ne mogaše vjerovati što je ufatio. „Oni odozgor“, zboraše sam sobom „vazda njemu fala i slava!“.

Kad je rivao doma izmjerio ga. Imaše 25 kila. Nije on volio da se pelendiše po selu, ne. Niti da se fali kroz narod. Ma se onijom gofom lentrao.
Kaji on!
Teke da se ne zaboraji, da se tolička gofina, mlogo godinak prije a ni poslije, nije u Brcu ufatila.

Izvor: Zupci times / Milica Kovačević