Napisano zubačkim govorom.
Dogovore se Marko ilin i Petar Kapetanov da se ore na Bogićeinu u peče Đura Kadije, njegove udovice Stane Iline i da se ore kolomboć. Petar je orao po đe kome u Zupce. Niku Đurovome ...
Marko i Petar su se znali iz djetinjstva, druženjem stekli povjerenje i oslonac. Petar je bio od riječi, nije kao njekizi, obetaju sutra pa sto godina.
Šaro i Muro su bili plemeniti volovi, najbolji u Zupcima. Noć uoči oranja su nahranjeni sijenom, kao i ujutro. Volovi Petra Ivova su bili jaki, dobre naravi i poslušni, što je najvažnije u oranju jer se onda ne gubi vrijeme, sve ide svojim tokom. Djeca su se igrala sa njima, dirali ih, prolazili ispod njih, skoro da im se moglo na vr› glave popeti.
Marko se dig’o rano, dođe ge kuća Petra Ivova i viknu: “Dobro itro, Petre Kapetanoooooo!”.
Petrojca se tiho oziva i veli: “Muč, muč, Petar jošt spi, nemoj vikati, kumim te Bogom velikijem”.
A Marko otuda: “Razlego se, diš ga, nije rodio, da volope fatamo, danas śemo na Bogićeinu, ufati nas dubina dnevi”.
Petrojca: “Ajt’ u kuću, vikat ću Petra da ispane iz aljinek, a ti vrgni jednu murvu”.
Izvadi Petrojca uz murvu sira, male bande, komat bedrice, kromida, slomi kruva i što se nađe. Čim Petar dođe, protrlja oči i viđe Marka Ilinoga nasmija se, ručiše se, Petar namjesti kašketu na po glave i izvadi kutiju duvana da savije jednu cigaru.
Odtuda Petrojca na stečen ogenj staji sadžak i veliku prasulju, uli ulja od masline i slomi jaja koja se digoše i učinješe u šklopce. Marko vo kaza: “Polako ki prigaj, nemoj ni pučiti te žučoe od jaja”.
Nabrivaše se i krenuše, izgnaše voloe, utoariše ralo na toara, jaram, jemješ, telige, pustinje, ostenj dadoše da nosi Ilija Marko.
Blagosloi ki Petrojca.
Ufatiše brazdu oko 9h pa dokle mrkne. Prije no počeše, prekrstiše se i uz Božju pomoć krenuše krajom pud sredine. Pred ručak zapriješe voloi, ufati ralo nješto, vratiše se i usputiše opeta. Petar reče: “Ovo se dogodilo da stanemo i počinemo”, Stana odma doleće kako prepelica vrućijama priganicama, sirom i ladnom murvom koja se držala u jažu, donese i meda o ‘čela Ilija Ivova, ali rakija iđaše bolje uz sir i priganice. Sjedoše na vr’ ćarme na struku da ki se guica ne oladi.
Pošto se sore, maša se gnoj koji je dognat u kotare, vriće ili kašete. Śeao se kolomboć krajem proljeća, kt se zgrije zemlja. Zrno po zrno, iz koice su śeali, Olga Petra Ivova, Ilija Marka Ilina, Jozica Nika Đuroa ili Jelena Simina. Lačenje bilo najmilije, sva đeca Zubaca su čekala red. Ljesa je bila vezata sindžirom za jaram a Petar stojao na ljesu, đeca bi śela i držala se za nogu Petrovu da ne panu jer je ljesa išla brzo. Kt se njiva zaravnila i śeme od kolomboća pokrilo da ga vrane ne iju, zabrazdilo se tako da kt se topi voda, dođe do dna peče.
Na sred peče se stajila ranka mala od lovorike da bude plodno. Kao i strašilo od staroga kapora da vržje vrane ne iju śeme.
Prvo su se volovi spremili najeli, sprema od voloeh ranila na suvo i sigurno, pa su se ljuđi umili i pošli na večeru.
Stana je bila izvrsna kuvarica, parićala je samo zubečku hranu, nije marila za “alafranga” kužinom, jednostavnu, tradicionalnu, zdravu i kvalitetnu.
Što je moglo biti od zubačkog jelovnika u proljeće sem jagne što Ilija Ivo zaklao, napunjeno orizom, kromidom, metvicom petrusinom, česnakom i jošt što ide, zašveno iglom opančaricom i vuneniem koncom, ako dođe kome koja laka, neka pljune.
Meso oko i krtole u tepsiju pa u crijepnju i pod sač. Vina od loza iza Graca. Krua domaćega.
Olga i ja i jošt ko od zubačke đece može bit sem Mitar Iva Mitroa, Marko Simin i Aleksa Andra Markoa smo navalili na padišpanj od devetnaest jaik što ga je Stana tukla po dana i ispekla pod sač.
Najljepši komat je bila sredina koja nije bila pečena zbog udaljenosti centra sača, bila je kao krem karamel, Olga i ja navalismo ožicama sto je Đuro Kadija donio iz San Quinten zatvora, ostala djeca probaku nas zgadit, kazaše da je to kao da se netko izbljuvao, mi smo više bili galjufi no gadljivi i opuasmo sredinu, dobro ni učinjelo a kolomboć vi rađao i voda vazda bila u kolomboć.
Izvor: Zupci times / Ilija Vukotić
