Teško nam je za vreme turističke sezone...

Ako ste se pitali kako nam je , pa evo NIKAKO ! -prenosimo stav integralno.
Da vam se prosto ne mili ni kuća a ni kućište.
Mogu reći samo da jedino besprekorno funkcioniše Komunalna služa grada Bara, a sve drugo je rasulo...
Kreće sezona, opšti haos u pripremama da se što više novca uzme i obezbedi za zimu do sledeće sezone pa opet Jovo nanovo.
Nove cene sa početkom sezone nas svakodnevno dočekuju po rafovima prehrambenih prodavnica a bogme i na drugim mestima , zavisno kolika je potražnja turista za tim. Niko ne haje za gradjane Sutomora koji moraju isto kao i turisti da kupuju što im treba , a najviše hranu našu nasušnu.
Kad nam se sezona zahukta onda kreće opšti haos sa svime i svačime a najviše sa infrastrukturom od Sutomora do Bara za koju ste vezani svakodnevno. Kolone koje su nepregledne , ne znate kad ćete stići niti da li ćete stići do Bara, deonica od 6 kilometara izgleda a i potraje kao da je od 100 kilometara. Dakle ne ginu vam kolapsi, pešaci koji izleću na sve strane bez ikakve kontrole ili sankcija od nadležnih službi koje sve to gledaju i znaju. Kad trebate da idete do Bara počnete dan ranije da se psihički pripremate na taj poduhvat i uvek krećete sa onom recenicom " Nek mi je Bog u pomoć" .... izljubite se sa ukućanima , pa kad se vidite jer nista ne znate kad ćete se vratiti , još ako vozite neku “krntiju” , molite boga da se u tim kolonama ne zapalite ili vam crkne auto.
Znači za Bar idemo kad moramo, ali baš kad moramo . Ograničeno kretanje tokom letnjih meseci, pogotovo nama u srednjoj i bliže starijoj dobi, nas uz sve to pritiskaju i neke stečene bolesti. Ja konkretno ne krećem za Bar bez flaše ledene vode i nitroglicerina, pune telefonske baterije kao i jedne rezervne.
Moj grad u kom sam rodjena svakim danom mi je sve mučniji sa ovakvim saobraćajem i vožnjom nekih ljudi kao muva bez glave. Eeeeee, a dje su nečujni trotineti, mali motori, biciklisti koji vam prozuje u preticanju čitave kolone pa vam ova dva oka postanu malo no otvorite oči i na " vrh glave" da bi videli da li vam od nekud iskaču pešaci, ovi na električna bicikla koja su nečujna, da li vam uz retrovizor proleće motor i da li na kraju krajeva ima negde hitnih službi sa svetlima i sirenama da uspete negde unapred da se sklonite i pustite ih da što pre stignu tamo gde su krenuli, red je. Dolazimo do pešackih prelaza tj, zebri koje su se više izlizale i ne vide se , zar to opština nije mogla pre sezone odraditi? Nisu imali vremena , treba tender ,verovatno. Čuh od nekih koji se bave putevima da se to radi na prometnim putevima dva puta godišnje, al kod nas ? Pešaci , turisti kad ne vide jasno označene pešačke sa pristojne razdaljine, krenu da prelaze gde im volja , pogotovo na one ukinute /izgrebane pešačke ,još vam viču što ne stanete jel ste slepi i kakav ste vozač?
Ja im samo doviknem “ igrate ruski rulet sa životima ! “
Ajd, kad pod ogromnim stresom i stignete do Bara , gde parkirati? To se parkira ko gde stigne, zauzmu po dva parking mesta i ne hajući da li neko još treba da se parkira. Sistem “ nek je meni široko”. Parkirate negde van centra na bezbedno mesto pa krenete pešaka da obijate sve adrese gde treba da stignete.
Znate, kad krećete iz Sutomora za Bar napravite spisak šta sve treba da uradite , gde da idete I to nagurate sve da bi to završili u taj dan da ne morate opet za Bar neki drugi dan.
E , onda dolazi na red mučno vraćanje put kuće , lepo je moj pok. otac govorio “ u Sutomore živi samo onaj koji nema druge kuće”, pogotovo zimi dok nas je bila šaka jada mještana I dok nisu stigli krajem devedesetih raseljeni zbog ratova.
No to nije moja tema ...
Krenete da se vraćate a kod buvljaka vas dočeka dupla kolona i zastoj ka Sutomoru, zbog nesretnog suženja u Šušnju i plus pješačkih prelaza u istom naselju, a bogme i dosta uključenja sa sporednih ulica. Krene mozganje po glavi, kuda sad ? Aha , hajmo kroz Šušanj, poznatim uličicama koje sam dobro izučila od kad su krenuli kolapsi i na koje me je naterala muka da bih se dočepala kuće. Najgore je kad vas I tamo dočeka kolaps pa vas drmne panika i vrti vam se kroz glavu “ hoću li prokuvati, hoće li mi crći krntijica, hoće li mi srce baš sad otkazati” , a nitroglicerin mi je na suvozacevom sedištu, proverim više puta da je tu.
Dobro de ne može svako voziti novi auto sa klimom , pa akoklime nemate, iz Bara ponesete vodu što hladniju da imate uz put.
Nekako se i dočepate magistrale a onda metar napred pa stani. Onda na servisu kaže majstor “otišlo kvačilo” a kako ne bi “otišlo” na ovakvu vožnju!
I tako do Sutomora, kad ugledate svoju ulicu vi ste srećni, ogreje vas sunce, najzad , uspela sam !
Pošto je ovaj tekst posvećen mukama nas Sutomorčana neću se doticati drugih tema koje se tiču samih institucija I nadležnih službi I njihove neažurnosti koje osećam na svojoj koži pa ću to ostaviti kad završi ova gungula od sezone i lova u mutnom da se što više zaradi.
Ostajte mi zdravo, bezbedno na putevima pa možda nekad bude bolje. Ah ta rečenica “ biće bolje” - slušam je zadnjih 35 godina , al pomaka sa mrtve tačke nema, čak mi se čini da je sve gore I gore…
Hvala ako ste pročitali čitav tekst i ako vam je nešto iz teksta izmamilo osmeh , to mi je bio I cilj , na svoj račun. Molim ove što su hejteri da ne krenu sa onim “ ubacila si J, pišeš pom(J)ešano ekavicom I iJekavicom”. Ne zam(J)erite mi, upravo se psihički pripremam da krenem za Bar, pa sam pod ogromnim stresom, a ukućani spavaju pa ću ih u krevet izljubiti, pa se vidimo kad se vidimo .
Na kraju “ Sve će to narod pozlatiti” – čitali smo školsku lektiru davno.
U potpisu, žiteljka Sutomora.