Piše: Milena P. koja sa one bande Sozine ima imovinu...

Kad vam matična opština podeli imovinu tunelom , pa svaki put da stignete do nje morate platiti prolazak kroz tunel Sozinu a od stalnog mjesta stanovanja do svoje djedovine ima čitavih 18 kilometara to izgleda ovako...
Uvod u istoriju objekta zbog kojeg se ide u selo svaki vikend:
Kao jedini živi naslednik djedovine dopade me stara kuća i mnogo obradive imovine sa one strane Sozine . Kuća koju sam nasledila je stara preko 180 godina i bila je nekad jedna od prvih škola u Crmničkom srezu koje je pravio knjaz Danilo kad je opismenjavao Crnogorce. Kuća kao kuća je čitava od klesanog kamena u dva novoa i skroz je napuštena 1979 god.

Nakon razornog zemljotresa više nije bila bezbjedna za stanovanje. Tada su sve kuće u selu napuštene jer su bile od kamena, neke razrušene, neke ostale sa nepopravljivim pukotinama. Seljani su se povukli bliže ravnici gde je postojao put i tu su ogradjene nove i savremene kuće koje su imale put za auta , pijaću vodu u kući i davale lakši život svim generacijama koje su tada ostale na selu.

Moja kuća je ostala sa mnogo kuća napuštena, sa magarećom stazom do svih njih . A onda je krenula priroda , dobila je snagu jer je niko više nije obuzdavao da ne napreduje, počela da uzima kuću po kuću. Bršljan je gutao vekovne kuće , korenjem razvaljivao kamen na kućama , uvlačio se pod krovove koji su se brzo urušavali a kamen gde je ušao bršljan je padao i polako su objekti nestajali. Mnogo njih se i ne vidi više jer ih je “priroda” bukvalno progutala.

Odlazila sam sa ocem na imanje, održavali smo samo oko kuće da se vidi, tata nije imao snage da bilo šta okolnog imanja održava a mene tada nije baš puno ni zanimalo da bilo šta radim. Seoski izvor zarastao, vodu nosimo sa sobom , hranu isto, alat i sve što nam treba za taj dan. Išli smo preko Sutormana, pa kroz tunel na Sutorman i tako skraćivali put. Inače taj tunel je dugacak oko 2 km , služio je Ćiri prvom vozu čija trasa je bila od Pristana do Virpazara. Pruga je puštena u rad 1908 god i vožnja je trajala oko 2 sata na toj deonici. U izgradnji tunela na Sutormanu je učestvovao I moj pradjed, gde je od eksplozije mine izgubio oba oka .

Ja se njega ne sećam, umro par godina pre mog rodjenja . Tata se sećao kad je isao Ćirom, kaže dosadi nam da stojimo u vozu jer je uvek bio krcat pa sidjemo uz put I idemo pored njega, kad nam dosadi opet udjemo u voz , eto koliko je to bio brzi voz.

Išli smo kroz tunel na Sutormanu dok je bilo prohodno pa kad stignete do sredine i jdnog uzvišenja u sredini, i vidite onu svetlu tačkicu ka izlazu ste srećni jer vam nema nikog u tunelu, inače znalo se nepisano pravilo , ko prvi dodje do tog uzvisenja onaj koji je iz suprotnog smera pa maker bio i na metar-dva od uzivisenja mora u rikverc. Tunel širok samo za jedan auto , mrkli mrak, i to je to. Pošto nam se dešavalo da se vraćemo u rikverc dosta puta a slaba svetla na reno 4 tata je ugradio neku sijalicu koja je radial samo kad je upali na prekidač ispod volana. U vrelim letnjim mjesecima u tunelu smo zaticali konje I bikove koji leže u dubokoj hladovini pa onda se u kolima pogadjamo ko će da izadje da ih istera napolje da se prodje. Bila su to nezaboravna iskustva koja nosim i drago mi je zbog toga.

Išli smo mi tako godinama , a onda bile velike kise i sa one strane tunela je bujica odnela put i vise nije bio prohodan za putnička auta , nešto se kao popravljalo ali, opet kiša, i opet isto. A onda sam se odselila iz CG, tata više nije mogao da ide u Crmnicu, iz zdravstvenih razloga i godina koje su ga pritisle , pa i kad ode sedne ispred kuće, samo da se duševno nahrani …
Prolazile su godine a onda su krenule nesrećne devedesete ,ratovi ,sankcije, inflacija i rešim da se vratim jer tata ima samo mene. Odlazili smo mi tamo sve manje,ali radili i odrzavali … kad bi otisli tata bi seo na stari škanj ispred kuće a ja na guvno I onda bi on pričao sve što je vezano za kuću , za selo ,granice , izumrle porodice itd… Slušala sam, jer drugog izbora nisam imala i zato sve ovo i znam što je vezano za kucu i ovaj kraj.
Dolazimo do toga da je počeo da se gradi tunel Sozina. Moj tata je tada govorio da će Opština, jer se tunel gradi na njenoj teritoriji tražiti da svi koji imaju imovinu sa one bande dobiju trajni besplatan prolaz. Vjerovao je da će ta institucija u koju je radio i penzionisao se misliti na svoje gradjane. Srećan je bio što ce moći da stigne brže u Crmnici u staroj kući.. A onda 2005 tunel se otvara I naravno prolaz plaća. Tada je tata govorio da moramo da plaćamo dok se ne isplati pa će onda Opština da nadje način da svi dobijemo besplatan prolaz. I tako prolazile su godine mi smo plaćali tunel , ali moj otac nije dočekao da bude otplaćen i besplatan prolaz što mi se čini da neću ni ja .
Stigoše i godine izolacije , zabrana svega što smo navikli jer nam se podmuklo uvuče Korona u živote i otudji nas sve. U nemogućnosti da se bilo gde ode a da ne kršite naredbe, išli smo u selo i raskrčivali višedecenijsko rastinje oko kuće , i barem smo bili napolje na svež čistom vazduhu.

Kad smo sve raščistili kuća se prikazala u sred “ dzungle “ kao svetla tačka. Doveli smo vodu ispred kuće iz rodjakovog bunara kojeg smo jedva pronasli od oburdanih medja i silnog rastinja koje je decenijama uzurpiralo sve nekadašnje rodne parcele. Od tada uvek idemo vikendima na jedan dan jer nas ograničava placanje tunela .

No, barem djedovina više nije zarasla, drzi se i prkosi vremenu.
Opština je, već ima godina-dve , odredila subvenciju od 50 hiljada eura za prolazak kroz tunel. Tada me mnogo mjesta sa one bande ubedilo da podnesem prijavu I ako na Javnom pozivu nije bilo kategorije u koju bih ja spadala. Prijavila se ja skupila brdo papira, platila tunel da odnesem u MZ u Vir .
Nisam prošla!
Dojadilo ljudima koji žive sa one bande Sozine da plaćaju odlazak na posao u Bar pa su pokrenuli sve one prošlogodisnje blokade tunela koje su urodile plodom za neke. Za mene nisu iako sam išla na iste te blokade i plaćala tunel da bih bila tamo po onom žaropeku. Opština povecala subvenciju za prolazak kroz tunel sa 50 hiljada eura na 100 hiljada a Monteput opredelio joŠ 100 hiljada , dakle sve ukupno 200 hiljada eura, ali za mene nema gratis karta...
Čitam Javni poziv za raspodelu subvencija za prolazak kroz tunel Sozinu za 2025 godinu, ali opet vidim da nema moje kategorije. Glavni uslovi su da imate adresu stanovanja u Crmnici da radite u Baru ,da ste ako nemate adresu stanovanja u Crmnici registrovani kao gazdinstvo i upisani u resorna ministarstva ili da se bavite privrednom djelatnošću na području MZ Crmnica (registrovani u CRPS)… nema me ni tu… ništa ,propalo , neću se prijavljivati jer znam da neću proći, a i necu da misle da sam nepismena pa ne znam sta je uslov za dobijanje subvencije. Džabe meni sve, pa i medijska saopštenja donosioca odluka...”...da se potencira razvoj seoskih podrucja” - ali po meni, na mom primjeru, u Opštini/MZ Crmnica to ne podržavaju niti ih interesuje valorizacija ruralnih područja na moj način.

Ostaje da mi Monteput svaki put kad hoću da odem u svoju kuću i na djedovinu da je održavam u starom i vjekovno izvornom stanju platim prolaz. U prošlom sam pozivu trazila 8 prolaza mjesečno, toliko mi realno treba, i nije to neka para 20e , ali sam trazila iz principa, vjerujući da ljudi cijene ono što radim na očuvanju stare gradnje , guvna itd oko svoje kuće, tražene veoma za snimanje spotova itd narodnih i drugih pjesama, kao orginalne Crmničke arhitekture, nadajući se, jer eto to mi je postojbina i održavam je, ali je ujedno i od kulturnog značaja za buduća pokoljenja, pa nek znaju kako je bilo nekad. Bilo je tu “saveta” da se prijavim adresom u selo, da registrujem poljoprivredno gazdinstvo itd … bilo… al necu, naucio me otac da posteno zivim I da nikad ne dozvolim da pred nekim spustim pogled I obrukam se. Na toj kuci su snimljena vec dva spota jedan u CG produkciji a drugi u RTS produkciji i na taj način se podneblje i sama arhitektura oslaze u svet kao dio naše kulturne baštine stare kamene gradnje. Trenutno je u fazi snimanja kratkometražnog film vezanog za život naših baba i djedova unazad 100 godina. Kuća bi mogla da zaživi za obilazak turista kojih ima baš puno i idu obelježenim stazama TO Bar , pa da prodju tuda, vide, zastanu ,odmore se na guvno , slikaju vide neku postavku starih stavri u kući... Sada razočarana u sve, i u ovom trenu mislim, dok sam živa to necu dozvoliti , sem onima kojima ja hocu . Moja kuća ima istoriju , porodičnu tragediju, opraštanje krvne osvete, vijorenje crnog barjaka na krovu , sve je preživela i jos uvek gordo stoji i prkosi vremenu. Moja deca , još po neko od Barana/Crmičana zna ta dešavanja u detalje jer su bili u toj kući a pričalo se da bi ostalo što više upamćeno ,pa i preneto novijim generacijama. Izgradnja guvna ispred kuće ima isto svoju priču i nekoliko tragova na njemu, koji stoje kao svedoci dešavanja onog dana kad su ga majstori iz Hercegovine završili. Ostaje to kao dokumenat na taj način za sva buduća pokoljenja. Planirala sam i da renoviram kuću al da se njen spoljašnji izgled nigde ne naruši ambijen u kome je, a da bude funkcionalna za zivot. Možda ću i uspeti…
Važi pravilo da se imovina ostavlja muškoj djeci. Dugo sam razmišljala o tome kome šta ostaviti / imam za naslednike oba pola/. Došla sam do zaključka i briga me što će me neko osudjivati ali stara kuća u selu ide ćerki. Skočili su neki -“zasto cerki?”, ali ja kontam, ako je ćerka (ja) nasledila, nek ide tako i dalje , pa nek ona isto sutra ostavi ćerki ako je bude imala.

 Čudna smo mi nacija po tom pitanju kad je u pitanju nasledjivanje imovine , sinovi uvek imaju prednost. Pitam se zašto? Pa i jedno i drugo sam ja rodila, podizala sa istom ljubavlju i brigom, a onda kad se uda,po starini, nema nista no ima “drugu kucu” … A ne, moja je , ista prava svoj djeci, pa nek se deli na ravne časti.
Najzad, kad sam skapirala “u se i u svoje kljuse” udjem na sajt Monteputa da vidim informacije o prodaji Tag-a . Pise da rade 24h … ok, posto sam ranoranilac oko 5 krenem tamo, ali… dobijem na naplatnoj rampi da rade od 8h … pitam zašto onda ne stave prave informacije na sajtu. Dobih odgovor da je skoro počeo da radi, da zaista ne zna da mi ništa više kaže.
Šta ću vratim se, djaoli ga pipili, pa cu opet Jovo/nanovo…kad prorade .
Odem oko 11h I upute me u onu zgradicu na naplatnoj rampi da se tamo prodaju. Sačekam sefa koji me uputi u Upravnu zgradu malo niže, tamo je prodajno mesto.
A to sto piše na sajtu, to je izgleda samo, eto da nesto piše …

Foto licna arhiva i društvene mreže.