Baksuzni šešir...

Sam naslov teksta je sa jasnom namjerom da zvuči poznato, ali je oslonjen na istinite događaje. Sam šešir je lijep, prosto da poželite da ga imate u svom vlasništvu, slamnate izrade, lagan, nepoznate marke, ali svojim oblikom podsjeća na kultne šešire iz kaubojskih filmova.
Samo porijeklo šešira nije potpuno poznato, niti kako je, prije nekih 4 – 5 godina, završio u ribarskoj zajednici koja se okuplja na ribarskom vezu Barske marine. Ipak po verziji, Rajka “Svetioničara”, šešir je donio jugo sa ostalim smećem u marinu, te ga je on, kupeći smeće, ( a Rajko jedini kupi smeće iz marine) istog izbacio da se suši preko ribarskih mreža natrpanih na doku.
Kako god bilo, šešir je od tada bio dio inventara na Tošovom brodu, bez oficijelnog vlasnika, ali smo ga svi povremeno koristili, da nas zaštiti od jarkog sunca.

Tošo ga je prvi isprobao, jednog vrelog popodneva, jureći preko 10 km/h, svojim Tomosom, sve sa šeširom, pored Hrama sv.Jovana Vladimira prema kući u Šušanj. Neđe između sportske dvorane i terena na Topolici , pretekne ga, to jest prozviždi neka (O)bijesna mašina, sa mnogo konja u motoru, a za volanom je sjedio jedan (radi istine), nije konj, nego vozač. Zapune Toša onaj vazduh sa boka, oštro ga usmjeri desno, pa svojim Tomosom, preko ivičnjaka i trotoara, u stilu pravih moto-crosera, poleti kroz vazduh, te aterira u jarak prepun sitnog šiblja i rastinja, kod nas poznatijeg kao “Drača” . Nekako se iskobeljao Tošo iz jarka sa sve jednom odlomljenom granom od drače koja se zaplela u njegovu dugačku bradu, izgreban kao da je bio u fajtingu sa 5 mačaka, te sa jednom ranom na nozi koja se morala sanirati u hitnoj pomoći. Ni Tomos nije baš sjajno prošao, morao je kod majstora. Jedino je šešir prošao bez ogrebotine, viseći na grani, kao da ga je neko baš tu okačio. I naravno da nikome nije bilo ni na kraj pameti da to ima bilo kakve veze sa predmetnim šeširom.

Nedugo zatim, sportski ribolovac Vele, specijalac za lov levreka, je nakon burnog i uspješnog lova, u noći punog mjeseca, sa lukobrana Barske marine (a u 3 ulovljena levreka je odokativno imalo oko cca: 5 kg), od silnog uzbuđenja je neđe stopio svoj kačket, te je zbog vrelog sunca, natuko pomenuti šešir na svoju ćelu i biciklom se uputio prema svojoj kući u Čelugu. Neđe kod Yachtinga presrete ga najstarije pseto u marini, imena Jadranka, koju zbog svoje nesvakidašnje inteligencije, svi poznaju pod nadimkom Tuka. Naravno da se Tuka obradovala Velu, pa ona se raduje svakom ko joj redovno donosi hranu. Elem Tuka sva radosna uleti Velu bočno, u stilu iskusnog hokejaša (mislim da se taj potez u hokeju zove bodiček), te samim kontaktom, biciklo preleti preko Tuke, bogme i Vele preleti preko bicikla i Tuke. Da bi imali bolju predstavu kakav je to sudar bio trebalo bi da vidite Tuku, više liči na omanjeg Stožerskog međeda nego na ulično pseto. Epilog ove nezgode po Tuku je da je jedan dan malo šepala na prednju nogu, Vele je morao na operaciju kuka, biciklo od tada nije voženo i čeka rashodovanje, a šešir na čiju ulogu niko ne bi posumljao, se samo lagano otkotrljao po asvaltu.

Nakon nekog vremena, pripremao sam se za ribolov za naredni dan (a ja sam temeljan u pripremama), ubacim ja pomenuti šešir u skoro kupljenog Opela, vozeći se od Biskupade prema starom nadvožnjaku, sjetim se prigovora od mojih dobrih prijatelja, kako sam spor vozač, te kako gušim auto, te da ga iz tih razloga trebam povremeno produvati. Pogledam ja sa vrha nadvožnjaka, Bar mi na dlanu a bulevar skoro potpuno prazan, i kažem "E sad si moj…" pritegnem pedalu gasa u patos…Već niz nadvožnjak moj Opel poleti “kano da je gorska vila”… I ne pitajte me ništa… ma makao sam ja nogu sa gasa al Opel i dalje leti, izbacim iz brzine, zakočim, pokušam na ključ da ugasim auto, al motor i dalje produvava kolko iđe može… Motor se nekako ugasio sam. Sa pulsom od jedno 150/min. Isprepadan jedva nađem kvaku, izađem, a iza mene, bulevar od nadvožnjaka do kružnog toka obavijen bijelim dimom, ka nekada što se magla sa ponte Volujica valjala preko Barske luke (kažu da je to bila redovna pojava u vrijeme tranzita cigara za prijateljsku Italiju). Da skratim, majstor je rekao: nov motor, nova turbina, reparacija svih dizni i oho-ho evrića. Naravno da nijesam ni pomislio da je šešir nekakav maler, već sam ga pokupio i vratio na brod kod Toša.

Naš drug Anto, je svakodnevno prisutan u ovoj maloj ali odabranoj ekipi, zaljubljen u more (možda) više nego u svoju Bubilicu, penzioner-fotograf ili obratno), ovo fotograf mu posebno godi, nautičar u pokušaju, urednik lokalnog portala, koji zbog operacije grla, odnosno glasnih žica, priča preko nekog aparata koji krči kad se baterija istroši, a moraju se istrošiti koliko može da priča. I ne brinite, kad dolazi u marinu, nosa on dva rezervna seta baterija. Nije on, zbog zaštite od sunca, odlučio da pomenuti šešir metne na glavu. Ne, on je čovjek koji uprkos godinama, se trudi pratiti modne trendove današnje mladeži, dakle u današnje vrijeme, ako nijeste na FB ili INSTAGRAMU vi u stvari ne postojite. Vrlo raspoložen pravio je on selfije, ne samo sa šeširom već i sa jednom piratskom maramom vezanom upravo onako kako su to radili stari gusari. Nijesam siguran da li je on, zbog popijene tekile, pomislio da sa šeširom liči na Meksičkog revolucionara Panča Vilju, a bilo je i ruma pa je možda umislio da sa piratskom maramom preko glave može da konkuriše za dvanaesti nastavak franšize Pirati sa Kariba , pa makar u epizodnoj ulozi !
Znam šta sad željno očekujete, šta mu se desilo na putu kući…? Pa ništa, bezbjedno stigao kući, popeo se u potkrovlje (on to naziva atelje), koje on prepravlja godinama, te sašije glavom u viseće elemente. Sjutradan niko od nas nije mogao viđeti šest šavova na Antovoj ćeli (tačno po liniji po kojoj mu je predhodnog dana ležao šešir), jer mu je glava bila obmotata zavojima, pa je sa čalmom više ličio na Iznoguda. Ni tad niko nije pomislio da šešir koji, onako nonšalantno bačen preko ribarskih mreža, ima bilo kakvu ulogu.

Šešir profesora Vulića je dobio ime zato što je upravo profesor bio zadnji (poznati) nosilac ovog šešira.
E ta priča kreće jednog lijepog sunčanog dana, kada profesionalni ribar Pero planirajući lov parangalima, a u nedostatku posade za svoju drvenu barku, ponudi profesora Vulića da mu bude član posade, odnosno da ide na „Ribanje“ sa njim. Za one koji ne znaju Proofa, par objašnjenja: njega kad ponudite da ide na pecanje , to je kao da ste malom đeteti kazali da ga upravo sad vodite u prodavnicu igračaka! Počne da treperi, kao da igra SALSU . Takođe sa sobom morate imati čokoladica ili slično jer kad počne da vadi kanjca ili bukvicu, pomisli da je Krnja od 6 kg, adrenalinski šok odradi svoje, pa naravno da mu nakon toga padne šećer, jer se Proofo nosi sa Dijabetesom, a pri tom nije baš u cvijetu mladosti. Elem, Proofo i Pero su bačili parangale neđe iznad ostrva Stari Ulcinj i uvale Kruče, kada se pokvario pogonski (brodski) motor. Takođe zbog toga su imali i prodor vode, jer pumpa koja je trebala da prazni vodu iz kaljuža nije dobijala struju. Rješenje su našli tako da su drvenu barku, sa pomoćnim motorom, usmjerili u pravcu uvale Valdanos,te su je nasukali na plažu, kako ne bi potonula. Osigurali su barku, do sjutradan, kada će sa napunjenim akumulatorima isprazniti vodu iz barke i vratiti je do Bara. Ako pitate za već ozloglašeni šešir, Proofo ga je već sa prvim problemima okačio na jarbol ove drvene barke. Pero je, narednog jutra bez Proofa , ali sa istim šeširom na jarbolu, pokupio parangale (prazne, ako je bitno za priču) i zaplovio put Bara. Kontrolom na moru od službenih organa, Pero je skonto da mu je sva dokumentacija od plovila itd. ostala u jakni koju je nosio sinoć... Uzaludna su bila objašnjenja, Plovilo je moralo na GAT -5 radi kontrole (i male kaznice). Uz maestral koji je toga dana krenuo malo ranije nego obično, i kao zainat duvao jače nego obično, neđe blizu samog vrha glavnog lukobrana Barske luke desio se novi maler, ugasio mu se i pomoćni motor od barke. U takvim dramatičnim okolnistima skoro da nije ni bilo vremena za reagovati, maestral je silovito gurao drvenu barku na stijene lukobrana, prijeteći da je razbije od stijene. Naravno da je Pero pokušao da spasi barku od koje zarađuje za život, kada se primakla kršima lukobrana, Pero je iskočio bos na stijene, i snagom svojih mišića pokušavao da spasi što se spasti može. Uz nadljudske napore i više oštećenja barke uspio je barku nekako odbraniti od totalne štete. Zanemarujući bol, bosim stopalima broj 46, skočio je na stijene koje su obrasle reprezentativnim primjercima morskim ježeva, te izvršio masakr nad ne baš tako malenim ježovima. A šešir, protiv koga još uvijek niko nije podigao optužnicu, je Proofo naknadno vratio i laganim pokretom ruke, frljaknuo na ribarske mreže.

Nakon svih ovih događaja u Barskoj marini se povela JAVNA rasprava , đe je od strane mnogih, kao uzrok svih navedenih malera, označen tada (tako smo ga i nazvali) baksuzni šešir.
Bila je noć. I bio je kvorum. I bilo nas je taman koliko i u odboru direktora nekog državnog preduzeća (oko 15-tak). I bilo je meze i piće ispred nas ka na odboru direktora… sa razlikom, što mi nijesmo imali troškove za reprezentaciju, pa da naručimo i morske plodove u kombinaciji sa vinom iz 1950- i neke (iako o toj hrani, a pogotovo o vinu, znamo više nego bilo koji član, bilo kojeg odbora direktora državnih preduzeća), nego smo to sve sami platili. Razni predlozi su bili na stolu, a sto je bio, malo je reći, krcat , a pogotovu prazne ambalaže. Kako je rasprava odmicala , a loza se smicala, naravno da se našlo nešto vina i piva, friške ribe je bilo, da je nije - sramota bi bila. Bilo je tu predloga da se šešir spali ka što čine Feštađuni na Maškaradi, ili da se jednostavno baci u smeće (ili pored kante za smeće, čisto da se zna da smo domaći). Ipak prevladao je stav da bi “Baksuzluk” od pomenutog šešira mogao ostati na NAMA koji smo ga predhodno koristili. Umne glave (među nama – nije da nas nema) su predložile, da bi baksuzni šešir mogli pokloniti nekom… Eee tu je bilo opšte saglasje ! Svako od nas je imao makar po nekog omiljenog kandidata, a o tome je i oho-ho potrajala rasprava ( imali smo i materijala). Nijesmo sigurni koliko je bilo sati, al zora je počela da rudi .

Burin koji nas je hladio tokom noći je stao. Odjedanput je dunula prava bura i baksuzni šešir degažirala u more. Neko reče “Božji znak“ a ko je mogao da progovori, reko je “Amin”.
PS.
Profesor Vulić će ovih dana, nakon godinu i po dana radova, da izvrši probnu vožnju svog, po njemu, posljednjeg projekta: Glisera na JEET POGON (mi mu baš i ne vjerujemo da mu je to poslednji projekat). Svakako sticajem okolnosti zaključili smo da je Baksuzni šešir plutajući morem, uspio naći novu žrtvu. Kako gođ, ali kad pokupite nešto i to smatrate darom mora , dajte ga na pozajmicu (probu) makar dva dana nekome (a vi ćete znati već kome!).
Svaka sličnost sa stvarnim događajima i likovima u ovom tekstu je potpuno namjerna .