Kako da moj doživljaj pravde i prava ne ugrozi one pored mene?
Piše: Milena Zoranović, učiteljica
Tanka linija koja u ovom trenutku razdvaja grupu nastavnika i profesora koji su obustavili rad i roditelja i učenika.
Zakonskog okvira, koji bi išao u prilog onima koji su obustavili rad i primenili ovaj vid borbe za svoja ekonomska ili socijalna prava, ne postoji. Zakon ne dozvoljava da zaposleni u obrazovanju štrajkuju.
Sve ove decenije vrh sindikata nije uspeo da se izbori, a i za to prima platu, da to bude promenjeno. Nastavnici su uvučeni u avanturu štrajka, tj. jedan deo je obustavio rad. Kao odgovorni ljudi prihvatili su igru.
Štrajkova, normativno uređenih ili neuređenih, je bilo i biće ali … U školu nam dolaze deca. Vremena izazovna pa ih jedva uvedemo u učionicu, a sada nam se desilo da smo ih Izbacili iz nje. Neko će reći nisu nastavnici već država koja ne poštuje nastavnike. Ko god je kriv za ovu avanturu, ceh će platiti đaci. Jaz i nepoverenje koje je postojalo između nastavnika i roditelja još više se produbio. Poziv učitelja, prosvetnog radnika, nikad nije bio dovoljno materijalno vrednovan. Neće ni biti. Poziv učitelja je bila dobrovoljna misija učešća u oblikovanju generacija koje čine društvo. Za taj rad ne postoji kantar koji bi to izmerio, ali bi trebalo da postoji I unutrašnja odgovornost svakog prosvetnog radnika prema biću koje mu je povereno. Pa, ako je glomazni državni aparat zatajio da li mi prosvetni radnici treba da đacima damo podstrek u besposličenju time što jedno vreme nećemo biti u učionici?
Dnevnik nosim 38 godina. Koliko uspešno stvar je subjektivnog osećaja onih koji to procenjuju. A mnogo ih je. Nikad nisam imala problem da iskažem svoj stav bez pretenzija da je on ispravan. Procena kolega da je obustava rada jedini put da pokažu svoju snagu i poboljšaju svoj ekonomski položaj i zavrede poštovanje u društvu je izbor sindikata, koji su oni prihvatili.
Đaci I roditelji nisu imali priliku da biraju.
Ja sam odabrala da držim čas.