Тешко је бити самосталан, а син великог ствароца! Академски сликар Ервин Ћатовић успио је изградити свој, оргинални израз, а са друге стране од оца, уваженог сликара Хилмије Ћатовића, сликара пејзажа који је у самом врху црногорске савремене умјетности, наследити и градити квалитет. Поставка од 21 рада на самосталној изложби „Живот као игра“ у Бару, у дворцу краља Николе потврђује да је син сликара изградио сопствени став.
Биљана Дабић
Отац и син имају исте мотиве - пејзаже!
Отац, чије се слике налазе у многим свјетским музејима и галеријама, као и приватним збиркама, сликар пејзажа, самоће, бескраја, и син чије умјетничко дјело по мишљењу историчара умјетности „представља/значи, означава и зрачи једну нову реалност, смисао, природу, сасвим особени идентитет и интегритет“.
-Ервина Ћатовића доживљавамо и као домаћег умјетника са ових простора с обзиром да већ трћи пут излаже у Бару. Можда се нешто осјећа у његовим радовима од утицаја Хилмије Ћатовића, али оно што је заиста карактеристично за Ервинов рад је та пиктурална сага, јако колоритног ткања, чак и асоцијативних форми. Просто, он је сликар који прича бојом, казала је историчарка умјетности др Анастазија Мирановић која је отворила изложбу у дворцу краља Николе у оквиру ликовног програма Зимске сцене Барског љетописа.
За Ервина Ћатовића од почетка умјетничког рада колор је доминантан.
- Није увјек пејзаж тема, некада је то асоцијација на пејзаж, беспредметни пејзаж који кокетира са апстракцијом присутан на мојим сликама. Он је тај који спаја све ликовне циклусе, испољава неко моје унутрашње расположење. Отац је на другачији, суптилнији, један сензибилнији начин посматаро пејзаж и експонирао га. Био је мајстор зелених колора, окера...на један импресионистички начин. Нјегов пејзаж је представљао његов свијет онако како је он као и та генрација посматрала. Трудио сам се да се не наслањам превише на оца, да од његовог стваралаштва узмем онај квалитет, али да изградим свој ликовни рукопис. Отац ми је помогао у томе. Инсистирао је да ја од почетка заузмем свој ликовни став- „треба бити оргиналан, упечатљив“, какав сам и као особа. Отац је био један рафинирани интелектуалац, ја сам више темпераментан што се може видјети на мојој слици, у колору. Препознао је тај мој темперамент и трудио се да ме подржи, и као отац, и као професор. Надам се да је у томе успио. Увјек радо помињем оца јер ми је много помогао, а да је било тешко оформити се као личност поред њега, искрен да будем - било је, каже академски сликар Ервин Ћатовић сјетно говорећи о минулим временима у којима су прве његове слике и цртежи настајали спонтано у очевом атељеу.
-Кроз игру као што се зове и овај мој циклус „Живот као игра“ сазнавао сам и доживљао на један спонтан начин, играјући се са бојом, са цртежом. Отац је препознао у тој игри нешто што је обећавало. Живјели смо у малом стану гдје је био очев атељ и све те боје, биле су дио мог одрастања, моје свакодневно окружење 24 часа дневно, а данас је то моја привијегија. Отац је са мојих пет –шест година препознао моје мотиве који су коренспондирали са ликовном причом, коју сам спонтано пратио. Он се чак љутио кад би покушао да се „ослоним“ на нешто из окружења јер је сматрао да човјек треба бити сам свој. Пратио сам себе и постао ово што јесам, казао је Ервин Ћатовић који се након завршеног Факултета ликовних умјетности у Приштини усавршавао у Италији и Француској.
Редован је професор на државом универитету, имао је до сада велики број самосталних и колективних изложби, добитник бројних награда и признања.
Ервину Ћатовићу је ово трећа самостална изложба у Бару, а 50. у низу изложби које је имао до сада.
-Ервинови умјетнички циклуси произилазе један из другог, надовезују се у исписивању старих/нових страница својеврсне пиктуралне саге, унутарњим језиком самоуобличавања. То није разлагање и поновно склапање „вјечито варљиве природе“, већ свјесност да је „моје око исувише близу мене...и нисам оно што видим“...То је „знати“ које етимолошки упућује на „имати виђено“, на искуство погледа, који не надзире стави споља, већ је уроњен у материју свијета. Дјело Ервина Ћатовића указује да још увијек постоји умјетност „с лицем, смислом, прошлошћу, сјећањима“ , закључила је Анастазија Мирановић, историчарка умјетности и ликовна критичарка.
{галерија}арт/2018/2/сликар{/галерија}
