Мустафа Цанка: Улцињ је дијете мора...
Пише: Божидар ПРОРОЧИЋ, књижевник и публициста
Мустафа Цанка, признати новинар, публициста и књижевник, годинама доприноси очувању и промоцији богате културне баштине Улциња. Својом најновијом књигом “Гусарска република Улцињ”, истраживачким приступом и живописним приповиједањем, додатно је привукао пажњу јавности и пробудио интересовање за интресантну прошлост свог града. Међу својим суграђанима и широм Црне Горе важи за културног амбасадора, особе која неуморно ради на очувању идентитета и аутентичности Улциња. Нјегова љубав према мору и Медитерану и посвећеност културном насљеђу били су повод за овај разговор у којем открива детаље своје нове књиге, али и своје виђење културног развоја града.
Шта Вас је инспирисало да напишете књигу „Гусарска република Улцињ“?
Цанка: Ријеч је о једном од најзанимљивијих периода у историји овог најстаријег града на Јадрану. Када сам писао књигу “Улцињ у Османској империји“ дијелом сам се бавио и гусарством, али је то у овој најновијој књизи много боље освијетљено. Лјудима су увијек интересантне књиге о гусарству а историјска правда налаже да се ствари поставе на своје мјесто, онако како то доиста јесте било. У случају Улциња, нескромно истичем да се тек сада може стећи права слика о том феномену дугог трајања.
Да ли сте током истраживања открили неки непознат или заборављен аспект живота гусара у Улцињу?
Цанка: Много тога је по први пут пред читаоцима, систематизовано, обрађено, хронолошки дато. Како наводе и они који су књигу прочитали, језик и стил писања су лако доступни најширој публици, па се „Гусарска република Улцињ“ чита у једном даху. Тајна њиховог трајања и успјеха лежи у томе што су они истовремено били гусари, поморци и трговци, Чак и њихов велики противник, млетачки званичник Алвисе Фосцари, истиче 1710. године. да “Улцињани нијесу као остали гусари који углавном чине војску јадних и гладних људи, који ако изгубе нешто добијају” и додаје да су “сви они имућни, постојани у овим повољним околностима и обављају трговину након успостављања мира”. Уосталом, у Европи је до 18. вијека гусарство позив као и сваки други; тим занимањем се мање-више могао бавити сваки човјек утолико прије што му он није нарушавао углед.
Колико су гусари, као специфична друштвена група, обликовали друштвено-културни живот Улциња у прошлим временима?
Цанка: Морамо имати у виду чињеницу да је Улцињ у том периоду, од краја 16. вијека, па у наредних 200 година био на првој линији фронта према Венецији, са којом су иначе, Османлије водиле седам ратова и сваки добиле. Улцињски гусари су се пошто Османлије нијесу имали снажне поморске снаге, ефикасно супротстављали Млечанима и њиховим савезницима на мору, који су Јадран сматрали њиховим искључивим посједом. Најбоља мјеста за гусаре били су вазда градови на рубу неке велике државе. Улцињ је практично био мала држава у држави, град привилегованог статуса, са чврстом војничком организацијом, чији су бунтовни и моћни гусари успјевали да буду сами себи господари.
Које су то најзанимљивије приче из књиге „Гусарска република Улцињ“ које бисте жељели да подијелите са ширим аудиторијумом?
Цанка: Много је тога ту интересантно, али и помијешано: слава и разбојништво, кајање и нечиста савјест, освете и одмазде... Мени је једна од најљепших епизода она о Али Хоџи, том страшном гусару, којег су Италијани називали “господар Јадрана“ (Али Хоггиа, падроне делл’Адриатицо), а који је почетком XВИИИ вијека са својим фустама дјеловао на нашем, али и на Јонском и Тиренском мору, имао базу и у Триполију, на сјеверу Африке, био страх и трепет и за француске, енглеске, холандске, млетачке и дубровачке бродове. Османски султани су издали неколико фермана да се Али Хоџа, жив или мртав, ухвати. Након што је убијен 1736. гофине. код острва Сазана, у јужној Албанији, сваки улцињски брод који би туда прошао или поред његове знамените пећине на полуострву Карабуруни, која је данас туристичка атракција, је у спомен Али Хоџи, испуштао у море једну векну хљеба и боцу са уљем. Стога ће француски конзул у Драчу Жозе Изнар казати да „улцињски гусари не поштују ни султана ни било коју другу власт на свијету“.
Улцињ је град богате културне историје, а Ви сте неуморно радили на њеном очувању. Шта Вас мотивише да се бавите промоцијом културног насљеђа Улциња?
Цанка: То дугујем родном граду, за мене наљепшем на свијету, али оно што чиним је мало за све што ми је Улцињ подарио и пружио. Ово је током читаве повијести отворени град, мјесто интеркултуре. То је његов највећи капитал. На тим темељима плуралности и отворености за ново и напредније, уз очување јединства, равноправности и правде за све становнике, овај град траје миленијумима. Зато је Улцињ 2020.г. проглашен за најтолерантнији град у Црној Гори. Овај културни модел ми можемо понудити свијету. Ако је толеранција пут духовног уздизања човјека, интеркултурализам је виша форма толеранције.
Кроз свој рад, често истичете значај локалних прича и традиција. На који начин сматрате да те приче могу утицати на шире разумијевање историје Улциња као медитеранског града?
Цанка: Прије свега као подстицај да се разумије мјесто и вријеме у којем живите, дјелујете, подижете своју ђецу, дијелите исти ваздух. Тада ћете разумјети зашто је пјесник Рајко Јоличић пјевајући о Улцињу записао: “Не знаш што је од чег’ љепше - дан сунчани ил’ ноћ бајна/ ђе год да ти поглед крене, свуд те мами нека тајна”. Иначе, главни разлог писања књиге је жеља за повратком мору и Медитерану. Ако нас је нешто чинило великим у историји, онда је то море и мислим да смо, ево већ читаво стољеће, на своју штету, и као град и као земља, окренули леђа мору и Медитерану. Улцињ и јесте дијете мора.
Како видите улогу младих у очувању и промицању културног идентитета Улциња?
Цанка: Свијет опстаје у различитости, у томе је богатство. Та вјековна мјешавина нација, раса, култура и језика, у којој свако по нешто даје, створила је грађанина, Улцињанина. И млади ће то остати ако успију очувати чврсто језгро интеркултурализма, Зато већ од почетка формалног образовања, у наше школе треба увести интеркултуралне концепте. То је пут за спрјечавање нетолеранције и прихватања других култура и њихових припадника, један од стубова очувања темеља наше традиције и наше опстојности на овом простору. Улцињ, као и читав овај простор свакако треба разумијевати кроз приврженост, нипошто не кроз неспоразум. Они који то не разумију, који га не доживљавају, могу ту бивствовати, али му суштински не припадају.
Да ли имате планове за нове пројекте или књиге које би се бавиле мање познатим аспектима историје и културе Улциња?
Цанка: Планова има много, а простора још више. Најмање је истражен период формирања града, а у посљедње вријеме највише се бавим Балшићима, којима је Улцињ био пријестоница. Можда прије тога напишем нешто о мистичној ували Валданос. Свака ствар има своју душу, а душа Улциња је Валданос.
Колико је важно за Улцињ да има културне амбасадоре попут Вас, и како се може подстаћи више људи да се ангажују на очувању културне баштине?
Цанка: Читањем, слушањем, истраживањем. Они који имају очи, отворен ум и душу, они који су виђели, а тек доживјели овај град, или бар један његов дио, не могу га не вољети. А само је љубав сила. Све је остало насиље.
